Na natječaj je stigao priličan broj kvalitetnih radova pa se povjerenstvu i nije bilo lako odlučiti. No ipak zahvaljujući učiteljici Martini izdvojili smo  i nagradili po tri rada.

Na temu „Gladna usta“ 1. nagrada (obrtnička usluga obrta Totix)

                                              Petar Bartulović VI a

                                           2. nagrada(Poklon paket eko proizvoda)

                                               Ivana Mikas VI c

                                           3. nagrada( eko- proizvod)

                                              Silvia Naranča VI c

Na temu: „Hajde pogodi tko sam?“

nagrada(obrtnička frizerska usluga salona Tvig)

 Petra Pocrnja VI a

nagrada(Poklon paket eko proizvoda)

Lucija Raos  VI c

nagrada ( eko- proizvod)

Helena Tomić  VI c

Nagrade je uručila Chiara –Ria P. učenica Vb razreda  koja je i donijela letak o ovom eko natječaju  u kojem sudjeluje preko 240 razreda diljem Lijepe naše. Prvu nagradu gospođa Blaženka misionar iz udruge Zdenac predala je Petru dok je Petra Pocrnja prvonagrađena na temu Hajde pogodi tko sam tog dana iz opravdanih razloga bila odsutna. Naše nagrađene učenike u krugu V. b razreda počastili smo sokom, a ponuđen je i zalogaj pizze koja je tog dana bila nagrada ovom razredu za najviše prikupljenog starog papira u školskoj godini 2015/16.

Učenici V.b s nagrađenim učenicima 

N A G R A Đ E N I  R A D O V I

Gladna usta

Imam prijatelja koji je bio gladan sve dok…

Moj prijatelj Đuro nije imao roditelje. Majka mu je umrla pri porodu, a oca je na poslu poklopila dizalica. Živio je u stanu u zgradi u kojoj i ja živim. Nikad ne bi izlazio vani, jedino kad bi mu netko dao novac da si nešto kupi. Osjećao sam da mu moram pomoći. Nisam uopće bio blizak s njim. Jednog dana mama je pripremala palačinke. Kad je završila, otrčao sam do dječakova stana i pokucao. Đuro je otvorio vrata, a ja sam mu u ruke pružio tanjur s palačinkama. Pozvao me da uđem. Ušao sam, a onda sam imao što i vidjeti… U stanu se nalazio stari krevet, ormar, stol, peć i jedna mala stolica. Đuro je sjeo za stol i počeo je jesti palačinke. Pojeo ih je brzinom svjetlosti. Zahvalio mi je. Rekao sam da svakog dana može doći kod nas. Pitao sam ga treba li mu pomoć, a on je sramežljivo kimnuo glavom. Otišao sam.

Đuro je počeo dolaziti kod nas svakoga dana. Čak bismo se ponekad on i ja otišli poigrati na igralište. Postajao mi je sve draži i draži prijatelj. Nakon nekog vremena bili smo nerazdvojni. Ali, jednog dana Đuro je trebao otići u dječji dom. Plakao sam. Popustio sam u školi. Mama je znala da me nešto muči  i popričala je sa mnom. Pitao sam je: „Mama, možemo li udomiti Đuru?“ Odgovorila je da možemo.

Mjesec dana poslije Đuro se vratio. Mama, tata, brat, sestra i ja dobili smo novog člana obitelji: brata Đuru! Otad on živi s nama. Čak i trenira nogomet sa mnom. Moram priznati da je i bolji od mene.

Naša je obitelj dobila još jednog člana i spasila jedan život.

Ovo, zapravo, nije bio istinit događaj. Međutim, da jest i da mi je Đuro iz ove priče brat, bio bih sretan i ponosan.

                                                                                                                              Petar Bartulović, 6. a

Gladna usta

Danas se u životu jako teško snaći

jer siromaštvo svugdje možemo naći.

Ljudi mukotrpno poput robova rade

da barem malo novca zarade.

Njihovo srce se ne smije

jer u njemu tuga bdije

umjesto da sunce sije.

Igračke u dječjim rukama

zamjenjuju alati

kako bi s poslom pomogli mami i tati.

A sada dolazi najgori dio

zbog kojeg sve više ljudi pati:

to je glad

koju nitko ne zaslužuje imati.

Okus čokolade oni ne znaju

jer nemaju novca da je kupe i probaju.

Nama to sve možda toliko loše i ne zvuči

zato što nas glad ne muči.

Problem postaje sve veći

i treba nam netko da ga spriječi.

Jer svaki ljudski život je vrijedan

 i bilo bi časno spasiti barem jedan!

Zato snage sada zajedno skupimo,

tim ljudima ostvarimo želju najveću,

pomoć im pružimo, hranu kupimo

i poželimo beskrajnu sreću.

                                                                                                          Ivana Mikas, 6. c

Gladna usta

Kupujemo više kruha nego što nam je potrebno, a onda ga bacamo. Kruh u kontejneru nije lijep prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Vidim na pločniku kontejner. Nad njim nagnuta mlada žena u prljavoj haljini koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori. Vidim iz kontejnera izlazi tamnoputa djevojčica duge valovite kose. Izgleda kao anđeo. Djevojčica kaže majci: „Nema…“

Ima li strašnije riječi u našem jeziku od tog vječnog NEMA? Ta riječ predugo traje…

Majka kaže: „ Pogledaj još malo…“ I dijete ponovo zaviri u kontejner. Stojim zapanjena tim prizorom.

            Kupujemo više kruha nego što nam je potrebno, a onda ga bacamo. Kruh u kontejneru nije lijep prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

                                                                                                                                      Silvija Naranča, 6. c

Hej, pogodi tko sam!

Hej, probaj moje voćke!

Gle, kao male su točke!

Da su naušnice, lijepo bi ti stale,

Moje grane rado bi ti ih dale.

No, zaboravih, mi se uopće ne znamo.

Hej, uvjet jedan imam samo:

Otkriti nešto moraš ti,

Svoje ime ću ti sakriti!

Pogodi tko sam ja,

I dobit ćeš voćaka par.

Stablo sam, ti to znaš

I voćke dajem ukusne baš.

Te voćke crvene su boje

Kao usne tvoje.

Moje lišće čuješ kako šuška,

No nisam ni jabuka ni kruška.

Dobro, dobro, reći ću ti sad:

Ja sam trešnja

Što stvara ti hlad!

                                                                                                              Petra Pocrnja, 6. a

Hej, pogodi tko sam!

Narančast sam kao naranča,

i rastem na livadama,

tri reda mojih latica

liječe rak želuca.

Od mene se rade kreme i

rješavam sve probleme.

Cvjetam cijele godine,

a prespavam zime.

Čak i pokoji muškarac

nosi moje ime.

(Neven)

                                                                                                            Lucija Raos, 6. c

Hej, pogodi tko sam!

Hej, pogodi tko sam!

Na posebne dane stalno me nose

pa se po gradu vozam.

Puna sam mašte i sreće,

čim me ugledaš, radost kreće.

Crvena sam kao jabuka

i pčelama sam mirna luka.

Ali, čuj me, pazi, nemoj me lomiti!

Sigurno možeš samo me voljeti,

Jer znam ja i opaka biti,

mogu te ubosti pa ćeš suze liti.

I, na kraju, mirisne poljupce ti šaljem

i zbog nijednog stiha ja se ne kajem.

                                                                                                             Helena Tomić, 6. c